Blog boje riblje kosti
Blog.rs... Vjerovatno sam trenutno bloger na gostujućem terenu.
Kratko sam razmisljao i o bloger.ba, promuvao se tim mjestom nekoliko minuta. Odbili su me nazivi najpopularnijih blogova tipa : jedinstvena BiH, sluškinja Allaha i tako to... A malo im je i enterijer arhaičan, rekao bih. Kockasti stolnjaci, debela pjevaljka i ekipe sa dugačkim bradama i kratkim pantalonama. A ja - ponosni sajber Srbin, pun predrasuda... Ovdje je barem svjeze okrečeno, svijetlo i cisto. Na prvu.
Ok, niti je bloger.ba izgubio, niti je blog.rs dobio ovim gostovanjem, pretpostavljam. Ali to nije važno.. Piše mi se večeras, a ako me neko još i pročita - hvala mu za to.
Mogao je sigurno znatno efikasnije utrošiti 10 minuta svog vremena. A moramo biti efikasni... Moramo biti jebeno efikasni jer živimo u dobu jebenog liberalnog kapitalizma.
Nekad davno sam imao svoj blog, na nekom danas zaboravljenom mjestu. Biće da ga već odavno prekrivaju debeli slojevi sajber prašine. Nije baš da sam blistao i plijenio pažnju oduševljenih masa. Niko mi nije klicao, mada... uspio sam vremenom upoznati jednu ili dvije zgodne i mlade blogerke. U stvarnom zivotu, cak. Naravno, to je i bila prava svrha mog pisanja. Stegao sam im ruku, pio kafu i tako to... A pisao sam tamo onako kako sam pisao. Reče mi jednom neka starija gospođa-pisac iz Zagreba :" proza u trapericama. Ok je proza u trapericama, ali moraćeš je prevazići jednog dana. Bolje prije, no kasnije..."
Rekla mi je to, pa mi još i izradila natalnu kartu i konstatovala da bi : "spisateljska karijera ipak mogla ići... negdje..." Pa, hvala gospođi, bila je donekle u pravu. Moja spisateljska karijera je zaista otisla... na dalek put. Ali što se tiče proze - nikad iz traperica nisam izašao. Sa godinama su još malo izblijedjele i ofucale se.... jebiga.
Koliko se danas sjećam, dvosedmično gađanje mejlovima mene i dotične dame nešto je naprasno prekinulo. Čini mi se da je to bio jedan od onih crnih oblaka koji su mi tada često patrolirali nad glavom...
No dobro, sad sam ovdje, ponovo nešto čeprkam po tastaturi i imam želju da podijelim svoje nebitne misli sa nepoznatim ljudima. Do nove posjete onog starog crnog oblaka. Ili nekog novog... Dobra vijest je da su se te posjete sa godinama prorijedile. I kraće traju.
Zašto sam ovdje večeras ? Mislim, osim što mi je malo dosadno, što nemam djevojku niti ženu pored sebe sa kojom bih proveo ovu subotnju noć ?!... Pored toga što Zvezda igra sutra kosarku, što baš ovaj vikend ne provodim na Maldivima ?! Osim što propuštam pijanku u nekom klubu i nemam volje da pobjegnem u epsku fantastiku (primjereniju nekom klincu, znam) ?!... Zbog kaputa boje riblje kosti.
Prethodna sedmica je bila jedna od težih, otkako radim u novoj firmi. Spojila su se jebena tri "dedlajna" u onaj obično dragi, željno isčekivani petak... Švajcarci su iscijedili svu energiju iz mene, razvalili me totalno, dok sam se očajnički trudio da ih zadovoljim... Ok, bolje oni - na način na koji to rade, nego četa oznojenih crnaca iz džungle na svoj način, pretpostavljam. Za novac. Za platu... Maya, duboko sam se upetljao u zamku materijalnog postojanja.
I tako, teturao sam, u predvecerje prošlog petka, gradskim ulicama već uveliko prekrivenim vlažnom, sarajevskom zimskom maglom, na putu od kancelarije do parkinga. Svakim pokretom nogu i ruku sam otresao slojeve brojeva i slova sa sebe. Kancelarijsku prašinu i misli... Tu i tamo bih se zablejao u neku zgodnu curu i tako to... Čak sam uhvatio i pokoji njihov pogled na sebi, okrznuo bi me. To je, uzgred rečeno, veliki napredak. Mali korak za čovječanstvo ali veliki za mene. To - što me cure danas šmekaju... Godinama su pored mene prolazile kao pored stećaka, turskog groblja ili zaboravljenog kamena temeljca predizbornih fabrika. Ali, sada se situacija vidno počela mijenjati... Da.
To je, mislim, zbog kaputa. Imam pravo gotivan sivi zimski kaput. Imam i zajeban dzemper, šal i kožne rukavice. Skupocjen sam sav. Izgledam kao mladi šef finansija neke velike švajcarske firme u BiH... Jedino nemam kvalitetnu kapu za glavu, pa mi se usi smrzavaju i crvene kao kineska zastava na vrhu Bijele kuće. Jebiga, još uvijek nisu počeli proizvoditi dovoljno velike kape, da bih ovu svoju glomaznu mogao spakovati u neku od njih... Šta da se radi. Ne mogu baš potpuno biti Japi. Ipak sam ja Bosanac.
Moja šetnja od kancelarije do parkinga traje 15-tak minuta... U drugoj trećini svog usiljenog marša, krajičkom lijevog oka, uočio sam fiksiran pogled tipa sa psom. Mjerkao me je. Posmatrao me je. Mene, moj kaput i moje smrznute crvene uši. Sa udaljenosti od 3 metra i 40 cm, otprilike. Pretpostavljam. Učinio mi se poznatim. Čudnim i poznatim. Kao da sam ga već negdje ranije vidio. Tip je mojih godina. Ozbiljan je, nosi veliku glavu na ramenima. Djeluje da je ispunjena brojevima i mislima... Ne izgleda kao tip koji bi privukao pažnju nemirnog i razigranog ženskog oka... Ipak, nisam imao vremena za gubljenje, bio sam jako umoran i jako gladan. Nisam zastao. Oteturao sam se dalje, do parkinga, do automobila... Nekoliko trenutaka kasnije, stružući lopaticom sloj mraza sa šoferšajbne svog motornog vozila - sjetio sam se otkud ga poznajem. Sinulo mi je.
Pa to je Ćoma !!! Moj jaran sa faksa. Ćoma i njegov pas, pretpostavljam. Izašli da prošetaju jedan drugog ! Mora da me je drug Ćoma prepoznao. Nismo se vidjeli barem stotinu godina, još otkako smo fakultet završili. Mislim, muvao se Ćoma obično tu negdje, u mom malom predgrađu, ali biće da nestao baš u vrijeme jedne od posjeta onog zajebanog tamnog oblaka... Jednostavno ga više nije bilo... I sad se srećemo, nakon toliko vremena, a ja pored njega prođoh kao pored turskog groblja. Kao da je stećak ili zaboravljeni kamen temeljac najnovije predizborne fabrike ?!
Mogu reći da mi je bilo pomalo krivo. Krivo mi ješto se nisam zaustavio bar na trenutak i pozdravio se sa tipom. Možda smo mogli i po pivo ubiti. On, ja i pas. Mada, možda mu pas ne pije alkohol. Možda je Musliman.
Ćoma mi je ranije bio prilično drag. To govorim terminologijom iz vremena dok smo studirali, a tada ovi gejevi i pederi nisu bili pretjerano eksponirani i ekspresivni u javnosti. Tada se nisi morao brinuti da bi takva izjava mogla donijeti u tebe sjeme zabune i pogrešnog tumačenja. S leđa... Tip me je neodoljivo podsjećao na mene. Na onog prikrivenog, stvarnog mene, iza svih glupih maski i fazona. Ja sam se u tim studentskim danima pokušavao prodavati za nekog drugog. Da, trudio sam se biti cool lik, kako to samo heroinski ovisnici mogu biti...
A Ćoma student je bio smotan. Zbunjen i tih i povučen... Nosio je, mučeći se, svoju veliku naherenu glavu na ramenima, a hodom je činio da se zapitate : da li bi ovako izgledao krivi toranj u Pizi, kad biste ga nabili na štule i nagovorili da se pokrene ?! Koliko je meni znano, Ćoma ništa nije jebo u tom periodu, a na ispitima je uglavnom bio sputan i raščerečen brutalnim lancima treme... Krajičkom oka, sa udaljenosti od 3 metra i 40 cm otprilike, uočio sam da se do danas Ćoma nije značajnije promijenio.
Da bi se gore opisanom događaju udahnuo virtuelni život, potrudio se - jedan od ovih novih društvenih medija, koji služe u svrhu povezivanja ljudi, na način da ih međusobno otuđuje... Mislim na facebook, naravno, ali sam malo zakomplikovao definicijom.
Pronađem jutros na FB-u zahtjev za prijateljstvo - od tipa koji se zove : V.. Da sam deset puta pogađao, ne bih uspio potrefiti da ono pripada mom starom poznaniku Ćomi. Pomogla mi je profilna slika... Uz zahtjev je bila priložena rečenica sljedeće sadržine :
не знам да ли ме се сјећаш... колега с факса имао сам нешто да те питам, кад будеш имао времена. позззз
sjecam se likom, naravno. Ali imenom i prezimenom ne bih se nikad mogao sjetiti. Rijetko sam na fejsu u zadnje vrijeme, ali bicu. Sta si me mislio pitati ?
ма, друже, срео сам те јуче у Сарајеву, код зграде Предсједништва. ја радим ту у близини. нисам се јавио, реко' не сјећаш ме се, па ми било мало безвезе. немој се чудити, али већ дуго тражим онакав капут као што ти имаш, сиви, рибља кост ако сам добро видио, па сам хтио да те питам гдје си га купио. то је моје питање, ништа специјално поздрав
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.